Са повећањем броја становника на Земљи намеће се питање од суштинске важности за опстанак човечанства – како обезбедити довољне количине воде и хране задовољавајућег квалитета? За разлику од наших предака који су пили чисту воду са извора и из незагађених река и језера, а у исхрани користили свеже плодове јестивих биљака уз повремен унос рибе, меса птица и дивљачи, на почетку 21. века упркос вишедеценијским напорима за унапређење производње хране велики део човечанства гладује, а огроман број људи болује од болести које настају као последица неправилне исхране. Прехрамбена технологија се потпуно ослања на бројна хемијска једињења у производњи, а компаније се такмиче у усавршавању супстанци које имитирају „природне” укусе, дају „природну” боју и помажу да се храна што дуже сачува на полици или у фрижидеру и што лакше и брже припреми за јело. Адитиви су супстанце које немају хранљиву вредност, а додају се храни у малим количинама у циљу продужења рока трајања, побољшања укуса, мириса, изгледа и конзистенције.

Постоје подаци да су људи у тежњи да храну учине укуснијом и да је сачувају дуже време још у бронзано доба користили три типа адитива: со за сољење, дим за конзервисање меса и ферменте у производњи пива, вина, сирева и других намирница. До средине 19. века у промету су се углавном налазиле сировине за производњу хране, да би са развојем занатских радионица у градским насељима почело коришћење хемијских супстанци – адитива. Адитиви се додају храни у току производње, прераде, припреме, обраде, паковања, као и при транспорту и чувању. Захваљујући њиховој примени могуће је продужити одрживост намирница које се производе у једном периоду године (на пример воћа и поврћа) и тиме омогућити њихово коришћење током целе године. Приликом прераде хране долази до губитка карактеристичних особина као што су боја, мирис, укус, што је потребно надокнадити да би производ био прихватљив за потрошача.

Да би се неки адитив применио у производњи хране, потребно је да се претходно изврше испитивања на животињама ради утврђивања дејства на различите биолошке системе. Испитују се акутна и хронична токсичност, способност да доведе до промена у генетском материјалу (мутација), неповољан утицај на развој органа и ткива плода који може довести до урођених аномалија, могућ утицај на настанак тумора. Приликом испитивања штетности неког адитива води се рачна о могућностима реаговања са састојцима хране, деловању бактерија цревне флоре на промену адитива, могућим алергијским реакцијама, као и о могућем међусобном утицају адитива. Неке реакције није увек могуће са сигурношћу предвидети и установити током ових претходних испитивања, већ се оне испоље после дужег периода коришћења неког адитива. Добијени резултати испитивања на животињама се примењују на људе уз претпоставку да је човек осетљивији од најосетљивијих животињских врста. Помоћу фактора сигурности се израчунава најмања количина адитива коју људи могу да користе свакодневно у дужем временском периоду без последица по здравље.
 
Codex alimentarius (CA) представља правилник о здравственој безбедности хране у погледу адитива који сачињава комисија под покровитељством Светске здравствене организације и Организације за храну и пољопривреду (FAO) при Уједињеним нацијама (УН). Према расположивим подацима комисија CA саставља листе адитива које доставља државама, чланицама УН, које, на основу тога и сопствених истраживања доносе националне прописе. Избор адитива се врши међу супстанцама које се налазе на позитивној листи. У нашој земљи употебу адитива регулише Правилник о квалитету и условима употребе адитива у намирницама и о другим захтевима за адитиве и њихове мешавине („Сл. лист СЦГ” бр. 5/2003). Посебним одредбама Правилника описане су физичке и хемијске особине адитива, врста и количина нечистоћа, као и посебни услови које мора да испуњава адитив: да се додаје у количини која је дозвољена прописима о квалитету намирница, да не смањује хранљиву вредност, да битно не утиче на укус и мирис, да не ствара токсичне распадне продукте у току прераде, употребе, чувања, да се може идентификовати и утврдити његова количина, да не садржи примесе штетне по здравље људи и да је његова употреба технолошки оправдана. Важно је читати састав на налепници производа. Оно што најчешће збуњује јесу ознаке Е са бројем. Ознака Е уз број представља шифру за пун назив адитива, а користи се као универзални језик, нешто попут саобраћајних знакова. Сваки адитив има своје име и презиме, односно шифру помоћу које се препознаје. Проблем је што просечан потрошач не зна и не може да зна који адитив се крије иза шифре, али стручњаци који се баве контролом здравствене исправности намирница у складу са прописима не дозвољавају да се намирница нађе у продаји уколико садржи неки од адитива који није на позитивној листи, водећи рачуна о дозвољеној количини сваког појединачног адитива у различитим врстама намирница.
 
Који су ризици примене адитива?
 
Јединственог и коначног одговора на ово питање заправо нема. Када се користе контролисано, адитиви сами по себи не представљају опасност, али уз остале штетне састојке из загађене хране, воде и ваздуха представљају додатни ризик, посебно ако се дуготрајно уносе, у ком случају су последице неизвесне. Непосредни ефекти могу бити главобоље, утицај на концентрацију, понашање, одбрамбени систем, органе за варење. Посебно питање је питање целисходног коришћења одобрених адитива у погледу врсте и количине у појединим намирницама, зависно од тога да ли су намењени исхрани деце или одраслих. Адитиви представљају ризик за здравље деце до три године, због незрелости ензимских система који учествују у метаболисању и детоксикацији, па се зато у исхрани најмлађих не препоручује коришћење индустријски произведене и на било који начин конзервисане хране.